Ni­ka­da ni­sam vo­lje­la ni­ka­kvo kal­ku­li­sa­nje ni u če­mu. Ne sma­tram ga na­či­nom i vi­dom opre­zno­sti, ili mo­žda po­želj­ne tak­ti­ke, za ostva­ri­va­njem po­volj­nog re­zul­ta­ta. Sa­mim tim ni­sam sklo­na ni tak­ti­zi­ra­nju. Ne po­dr­ža­vam ga baš ni na­ jed­nom te­re­nu, ni na onom sport­skom, ni na dru­štve­nom, a o po­li­tič­kom i da ne go­vo­ri­mo.
Ni­sam ni od onih ko­ji idu gla­vom u zid, ni kroz nje­ga, ali je­sam ona, ko­ja će sr­cu, in­stink­tu, emo­ci­ja­ma i iskre­no­sti, uvi­jek pri­je da­ti ze­le­no svje­tlo.
Da­kle, kal­ku­li­sa­nje, tak­ti­zi­ra­nje i osta­le ku­ka­vič­ke klac­ka­li­ce, sa­mo su pi­o­ni jed­ne gru­be i opa­sne zvjer­ke ko­ja se zo­ve ma­ni­pu­li­sa­nje. Što bi re­kao naš na­rod- to kad u’va­ti ne pu­šta!
Ma­ni­pu­li­sa­nje vi­dim kao zlu i opa­ku vje­šti­cu pre­ru­še­nu u na­iv­nu, do­bro­ćud­nu prin­ce­zu. Ma­ni­pu­li­sa­ti se mo­že mno­go či­me, i na toj ži­ci ba­lan­si­ra­ti do mi­le vo­lje. Ona ži­ca ko­ju bih ta­ko ra­do isje­kla i ko­ju sma­tram opa­snim igra­njem stru­jom je­ste ma­ni­pu­li­sa­nje lju­di­ma. Ne­do­pu­sti­vo, a opet ta­ko raz­o­ča­ra­ju­će i obes­ha­bru­ju­će pri­sut­no. Ova vr­sta naj­du­blje je za­ri­la svo­je kan­dže i uča­u­ri­la se na po­li­tič­koj sce­ni. Ne­ma ni bo­ljeg ni kva­lit­ni­jeg te­re­na za po­ka­zi­va­nje nje­nog ,,ras­ko­šnog ta­len­ta’’. Ni­gdje kao u po­li­ti­ci ma­ni­pu­li­sa­nje lju­di­ma ne po­ka­zu­je svo­ju mrač­nu stra­nu sa­di­zma. Na­rav­no, kri­ju­ći se pri­je sve­ga iza la­žnih obe­ća­nja na du­go­roč­ne, a bo­ga­mi i du­go­vječ­ne sta­ze.
Da bi ne­ka vlast za­sje­la i za­po­sje­la svi­jet oko se­be, ono što pr­vo uči­ni, a to i či­ni, je­ste za­ro­blja­va­nje vje­štom ma­ni­pu­la­ci­jom, pri­je sve­ga svi­je­šću na­ro­da. Iz tog po­čet­nog i sta­va i po­lo­ža­ja, kre­će se u da­lje i osva­ja­nje i pri­sva­ja­nje. Na­rav­no da uvi­jek po­sto­ji onaj sloj lju­di ko­ji ne pa­da na ove tri­ko­ve, ali je taj broj uvi­jek u ma­nji­ni, ta­ko da je vlast sa te stra­ne ,,spa­še­na’’. Za­pra­vo, je­dan od nje­nih ci­lje­va i je­ste da u svo­joj ma­ni­pu­la­tor­skoj stra­te­gi­ji kva­li­tet obra­zo­va­nja ni­žih dru­štve­nih slo­je­va osla­bi, i do­ve­de is­pod pro­sje­ka, da bi jaz iz­me­đu onih vi­ših i ni­žih ostao za­u­vi­jek ne­pre­mo­stiv.
U ne­kim od pret­hod­nih tek­sto­va pi­sa­la sam o pro­sječ­no­sti, kao o ne­ga­tiv­noj ka­te­go­ri­ji i o nje­nom for­si­ra­nju, pod­sti­ca­nju i pod­me­ta­nju kao op­šte­pri­hva­će­nom na­či­nu ži­vo­ta. Upra­vo to i či­ni ma­ni­pu­la­tor­ska po­li­ti­ka, ko­ja si­ste­mat­ski ubje­đu­je da je vr­lo po­želj­no i u mo­di bi­ti na mar­gi­ni, a pri­tom dr­sko i agre­siv­no bi­ti i glup i pri­mi­ti­van, i na­rav­no ne­uk.
S dru­ge stra­ne, la­žna obe­ća­nja su pro­sto jed­na vr­sta nar­ko­ze, ko­ja je ne­za­o­bi­la­zna u ovoj ma­ni­pu­la­tor­koj ,,te­ra­pi­ji’’. Me­đu­tim, za raz­li­ku od pred­iz­bor­ne kam­pa­nje ka­da se obe­ća­nja nu­de u ve­li­kim ,,do­za­ma’’, jer se na­rod mo­ra i ,,opi­ti’’ i ,,na­vu­ći’’, do­la­skom na vlast ta ko­li­či­na se svo­di na mi­ni­mum, i do­zi­ra na ka­ši­či­cu. Ta­ko da, ako se i do­go­di da se as­fal­ti­ra ne­ko so­ka­če, ili za­mi­je­ni si­ja­li­ca na ne­koj ban­de­ri, vla­da­ri to pred­sta­vlja­ju kao ka­pi­tal­ni do­ga­đaj. Par­don, pro­je­kat.
Ubje­đi­va­nje da mi ipak ni­smo svje­sni nji­ho­vog ,,go­le­mog po­du­hva­ta’’ sle­de­ći je ko­rak ma­ni­pu­la­ci­je. A nje­gov cilj je iza­zi­va­nje osje­ća­ja kri­vi­ce, ko­ja bi tre­ba­lo da nas pre­pla­vi kao cu­na­mi. Jer po ma­ni­pu­la­tor­skoj lo­gi­ci usto­li­če­ne vla­sti, sva­ki čo­vjek je is­klju­či­vo kriv za svo­ju sud­bi­nu. A to je opet, ka­ko ka­že vlast usled ne­zna­nja, ne­pro­svi­je­će­no­sti, ogra­ni­če­nih spo­sob­no­sti ra­su­đi­va­nja, ne­do­volj­nih am­bi­ci­ja itd. Ta­ko pot­ci­je­njen i ne­si­gu­ran čo­vjek, op­te­re­ćen osje­ća­jem kri­vi­ce, ob­li­ko­van je za da­lje ne­mi­lo­srd­ne ko­ra­ke ma­ni­pu­la­tor­ske či­zme.
Za­to, dra­gi mo­ji, ka­ži­te ,,ne” ma­ni­pu­la­to­ri­ma oku­pa­to­ri­ma va­še sa­vje­sti, ra­zu­ma i na­rav­no do­sto­jan­stva. Bu­di­te dio slo­bod­nog ne­ba. Ja je­sam i ho­ću. I ja i moj bič, jer ma­ni­pu­la­to­ri su kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)

Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek